Elpenor

Odbrojavanje

elpenor — Mon, 16 Jan 2012 13:07:39 +0000

Počeću sa odbrojavanjem. Od deset prema jedan. Kad završim odbrojavanje postaćeš ono što si oduvek želeo. Vlasnik hotela.

Deset. Antena na krovu tvoje kuće više nije u stanju da prima satelitski signal. Ne možeš da gledaš omiljene TV programe. Uzećeš merdevine, popećeš se na krov, usmerićeš antenu ka satelitu. Čućeš muziku, harfu, učiniće ti se da je to Debisi, ”Popodne jednog fauna”, zagledan u nebo videćeš Nižinskog kako pleše. Plava svetlost.

Devet. Ratovi. Lomače i buka. Nastavljam sa odbrojavanjem. Ništa ne može nestati i biti zaboravljeno sve dok ja ne kažem. Spletke i zavist. Dvorski metež.

Osam. Pariz. Versaj. Puž u plastičnoj kutiji za salatu. Neistraženi prostori slobode. Nikada nećeš otputovati u Pariz.

Sedam. Uroboros. Voz koji se približava i tramvaj koji se udaljava. Neurastenični lavež.

Šest. Otvoren frižider. Čovek kleči, glava mu je na srednjoj polici frižidera, među jagodama i krastavcima. Infarkt. Zeleno i crveno. No milk today.

Pet. Repetiranje pištolja.

Četiri. Instant kafa. Ubrzano disanje. Pentagram nacrtan karminom na ogledalu. Kolona džipova.

Tri. Sedamnaesti rođendan, četiri sijamska mačeta koja je Su omacila. Ljubavno pismo ostavljeno na pragu.

Dva. Led na jagodicama prstiju.

Jedan. Radoznali detinjasti pogled kroz spuštenu zavesu.

Hajde, razmisli sada na temu utvarnog pogleda, razmisli o stenama, o pepelu rasutom iz malog dvokrilnog aviona, visoko, negde u Pirinejima. Otkucaj to što si smislio, pravilnim ritmom, zglobom kažiprsta, otkucaj to na površini stola koji se kroz generacije nasleđuje u tvojoj porodici s majčine strane. Otkucaj, zaledi se. Živi rasterećen, kako si maštao.

Ko je za sport, ima mase na svojoj strani, ko je za kulturu, ima ih protiv sebe

elpenor — Tue, 29 Mar 2011 22:40:46 +0000

‘’Nikada nisam nalazio užitak u upražnjavanju bilo kakvog sporta, štaviše uvek sam mrzeo sport, pa sport mrzim i danas. Sportu su u svim vremenima, a iz dobrih razloga pre svega sve vladavine, pridavale najveći značaj, on zabavlja i zamajava i zaglupljuje mase, i pre svega diktature znaju zašto su uvek i u svakom slučaju za sport. Ko je za sport, ima mase na svojoj strani, ko je za kulturu, ima ih protiv sebe, govorio je moj deda, stoga su uvek sve vladavine za sport a protiv kulture. Kao svaka diktatura i nacional-socijalistička je putem masovnog sporta postala moćna i gotovo vladajuća u svetu. U svim državama su u svim vremenima masama sportom stavljane brnjice, nijedna država ne može biti tako mala i beznačajna da ne bi žrtvovala sve za sport.’’

Ovako kaže Tomas Bernhard u svojoj knjizi ’’Autobiografski spisi’’. I to je nešto najbolje što sam o sportu mogao da pročitam a da u potpunosti objašnjava gnušanje i prezir koje sam još kao klinac osećao prema rastrčanim i oznojenim likovima i likušama koji su nedeljom popodne postrojavali očeve porodica pred crno-bele televizore i za stolove postavljene sa ’kilo-na-kilo’ aranžmanom. Zakrvavljenih očiju od pića, sa cigaretom u uglu usana, dernjali su se i navijali, a svaki pokušaj da se sa njima komunicira završavao bi se bujicom psovki, a ponegde i šamarom zbog ometanja recepcije. Sva sreća, moj otac nije imao ovakve navike.

Hajde sad oni što su gledali fudbal, ali ženski rukomet ili odbojka bili su izvanredna prilika da se gladne oči napasu ženskih sisa i stražnjica.

Nedeljna popodneva, u socijalizmu, i bez sporta bila su za mene nešto najturobnije što imam u svom iskustvu. Prazne ulice, leti otvoreni prozori kroz koje dopiru zaurlavanja kućnih domaćina: ’’Tooooooooooo! Daj, ajde sad, majmune! Jaoooooooooooo!’’

Sve više sam uveren da u Brozovoj državi sport nije bio samo brnjica. Živelo se udobno i ugodno, za razliku od nacional-socijalizma o kojem piše Bernhard, i preostalo nezadovoljstvo, kod retkih gunđala, izazvano nemogućnošću slobodnog mišljenja i delanja, bilo je na veoma delikatne načine korigovano, a ako to ne bi pomoglo, onda se, nema šta, fasovala rešetka. U današnjem pseudo-demokratskom društvu, ovom tranzicionom, sport nikako nije brnjica za nezadovoljnike. Naprotiv, sportske manifestacije mahom su mesta gde se glasno i jasno iskazuje mržnja prema svemu civilizovanom, gomile samo naizgled čovekolikih spodoba iskazuju svoj bes krljajući sve što im se nađe na putu do stadiona i natrag.

Vaistinu, u pravu je Bernhard! Onomad, Ujka Putin posetio Srbiju, i naravno, nisu ga vodili da pogleda neki muzej, ne daj Bože biblioteku, ili na koncert klasične muzike. Jok, otišli su na utakmicu, gde je predsedniku države uredno otpevano ono što vox populi navijača misli o njemu, a sve je začinjeno kosmatim bajkerima koji su sedeli u počasnoj loži pored Ujke.

Pustimo Putina da putuje širokim zemljinim šarom, pogledajmo kako se to stavlja brnjica.

Mehanizam je prilično prost, i samim tim veoma efikasan. U zemljama koje puno ulažu u sport, bilo iz državnog budžeta, bilo kroz sponzorstva koja javna preduzeća i banke daju sportskim klubovima, kultura je uspešno marginalizovana. U prevodu – dekintirana. Treba vam novac da organizujete književno veče ili kupite knjge za biblioteku? U vašem okruženju je najmanje tridesetak raznoraznih banka. Krećete u akciju traženja iliti prosjačenja, i efekat je otprilike takav da će vam se od desetak vrata na koja ste zakucali otvoriti jedna jedina. Treba vam novac za fudbalski, odbojkaški, rukometni, skijaški klub. No problemo! U zdravom telu i duh je zdrav, a ovi što nad knjigama okapavaju krajnje su subverzivni tipovi. Podrivaju dobro raspoloženje, pošto pripravni za istinsku subverziju nisu.

Sportisti su uvek uz vladare, tirane, monarhe, predsednike. I obrnuto. Glasovi koji se ore stadionima su glasovi domaćinski, snažni, pouzdani. Za njih se valja boriti. Država pokazuje brigu za sport, ergo za one koji u sportu uživaju i time se pojavljuje kao garant prosperiteta. Garant koji izdaje menice bez pokrića.

Zaista, nema praktičnije brnjice od sportske brnjice.

Desna margina

elpenor — Sat, 02 Aug 2008 19:07:26 +0000

Pesnik se budi u tri popodne, muka mu je od spoznaje da nema nikoga ko bi mogao da se divi stihovima iz ezoterične poeme koju u zanosu piše već četiri meseca. Nema potrebe da ustaje iz kreveta, jer je pored njega najnoviji model ASUS PC od 9 inča, zgodna spravica koja će ga poštedeti napora da se podiže iz horizontale – njegov najbolji prijatelj, njegova verna ljubavnica, uvek na raspolaganju.Jutro, cik zore, doba kada su romantičari ustajali i uz poj ptica nizali stihove, odavno je minulo, pesnik osluškuje buku ulice, žamor gomile koja se vraća s posla. Otvara dokument, pred njim je nedovršena poema, savršen sklad ezoterije i lirike. Hermetičan u meri koja će zaintrigirati dvojicu najboljih prijatelja književnih kritičara, trojicu pesnika koji ga istrajno čitaju godinama, i desetak anonimnih obožavateljki koje mu s vremena na vreme šalju mejlove ispunjene laskanjima. To je njegova publika. Na levoj margini treperi kursor, pesnik čita ispisan dokument. Kad dodje do kraja stiha, negde na sredini monitora, postavi sebi pitanje: ”Zbog čega ne bih nastavio još malo prema desnoj margini? Šta bi se moglo dogoditi ako tako nešto učinim?”
Prozni pisac se budi u šest ujutru, kuva čaj, seda pred kompjuter, otvara dokument svog novog romana. Bulji u plavu pozadinu dokumenta (tako mu je lakše, od dugotrajnog zurenja u crno-beli kontrast na monitoru peku ga oči), razmišlja kako je krajnje vreme da nešto promeni nakon tolikih godina. Razmišlja o mogućnosti pomeranja ka levoj margini. Razmišlja o pisanju poezije. Tako se više neće zamarati smišljanjem i razvijanjem fabule, neće morati da strepi da ne postane dosadan (jer poezija je, sama po sebi, moram da dodam, širokom publikumu dosadna), neće mu u san dolaziti likovi da ga opsedaju i podastiru mu nepotrebna pitanja. ”Pisati poeziju, kako to mora biti lako”, razmišlja, ”samo ću skratiti redove, pomeriti se ka levoj margini, o da, malo ću redukovati upotrebu glagola, i to bi bilo dovoljno za početak.”
A početak, šta je, uopšte, početak? Ivo Andrić je govorio da kad nešto pišete, prvi pasus napisanog uvek treba precrtati. Ali, pesnici ne pišu u pasusima. Tako da je naš prvi junak lišen mogućnosti da postupa po Andrićevoj preporuci. Obojici, međutim ne da mira činjenica da im je tesno u okviru žanra. I da ih, obojicu podjednako, muči druga vrsta teskobe – recepcijska anksioznost. Proznom piscu je dojadilo da komunicira sa čitaocima, da ga prepoznaju na ulici, preko glave su mu novinarska zapitkivanja. Tako bi rado utonuo u blaženu anonimnost pesnika koga niko ni za šta ozbiljno ne uzima, osim ako ne pripada onoj vrsti koja sa šefovima tajnih službi cupka na koncertima folk pevačica. ”S druge strane, šta je loše u tome da se pesnici druže sa šefovima tajnih službi, to je tako romaneskno, a i bolje je da sede zajedno na koncertima nego da budu predmet operativne policijske obrade”, prevrće po glavi prozni pisac.
Pesniku je, međutim, anonimnosti dosta. Tako bi želeo da se nekome obrati, da ono što je zavijeno u hermetične stihove učini prepoznatljivim svima. Žudi za sopstvenom fotografijom i velikim intervjuom u novinama. ”Roman je”, razmišlja, ”uvek događaj u medijima, pesnička knjiga odavno više nije. Dobro je bilo dok je poezija bila ideološki subverzivna, kada su pesničke knjige bile čitane sa pojačanom pažnjom i zabranjivane ukoliko bi se u njima pronašlo makar zrnce po režim destruktivnih aluzija. Posedelo bi se malo u pritvoru, ali bi međunarodne organizacije za zaštitu sloboda pojedinaca uvek pravovremeno i žestoko reagovale”. Nekako se ispostavlja da je korist bila veća od štete. Teritorije su bile podeljene, mesta i, bogami, novaca, bilo je za sve. ”Treba napisati roman, neizostavno”. Kursor se pomera prema desnoj margini.
Romanopisac shvata da ga junaci romana napuštaju, da se fabula rasipa, čita kulturne rubrike dnevnih i nedeljnih novina, i užasnut shvata da je samo u poslednjih mesec dana objavljeno toliko romana koliko je nekada bilo objavljivano godišnje. Čita kratke anotacije i suočava se sa sadržajima tuđih romana, i svi mu deluju daleko zanimljivije od ovoga koji trenutno piše. Nigde, međutim, ne vidi da je nešto ozbiljno napisano o pesničkim knjigama. ”Eto neosvojenog prostora koji me čeka. Eto praznine koju treba popuniti”. Briše napisano, i pomera kursor prema levoj margini, jedva malo dalje od centra dokumenta. ”Otkuda, do đavola”, razmišlja u poslednjim trenucima pred sudbinski zaokret prema levoj margini, ”toliko romana?” Priseća se kako mu je nekoliko prijatelja pesnika, čijih se poslednjih knjiga pesama niko više i ne seća, oduševljeno pričalo kako su povoljno, na dvogodišnji kredit, kupili moćne laptop računare. ”Aha”, pali se lampica u glavi romanopisca, ”pa to su ova trojica čiji su romani štampani u nekoliko izdanja, u konkurenciji za najveće književne nagrade!” Jedan od njih oduševljeno je pričao kako je lako pisati na laptopu, kako prsti sami klize po tastaturi, kako misao ne može da stigne da bude iskazana a slika predstavljena, tako je lako pisati roman!
Desna margina je izazovna, desna margina je obećavajuća i nedodirljiva, desna margina onespokojava. Ne mogu da prestanem da se pitam da li je veći izazov odolevati joj kao što se odoleva onome koga volimo na daljinu i divimo se lepoti oklevanja, uživajući u neostvarenom dodiru. Desna margina, prostor želje i strepnje, tačka zrelosti, ogledalo kao ulaz u svet čudesnog.
Osamdesetih godina prošlog veka Vojislav Despotov je u jednoj pesmi napisao da poezija nikako ne sme propustiti priliku da zakupi satelit kako bi se proširila preko granica sopstvene anonimnosti kao onoga što sam, za ovu priliku, nazvao levom i desnom marginom. Zašto govorim o marginama? Osamdesetih, takođe, na predavanjima iz teorije književnosti na katedri za svetsku književnost u Beogradu, profesor Svetozar Petrović, pomalo u šali, definisao je poeziju ovako: ”margina lijevo, margina desno, a u sredini tekst”.
Ako je Despotov nešto tačno procenio, onda je to činjenica da se poezija iz knjiga preselila ne na satelitske kanale već na internet, prostor virtuelan kao što je i njena suština, na samom početku novog milenijuma, postala virtuelna, kao što su virtuelni postali i oni koji je pišu i oni koji je čitaju. Nikakvu stvarnu, opipljivu vrednost, recepcijsku ali i materijalnu, niko više u poeziji i ne traži, poezija je skrajnuta, marginalizovana i potisnuta, nikome zanimljiva, nepotrebna. Pesničkih knjiga u knjižarama nema, ili su sahranjene duboko na prašnjavim policama, u udaljenim uglovima. Roman dominira književnom scenom, bez obzira na stvarni kvalitet. Glas pesnika, nekada cenjen i uvažavan, sada se ignoriše.
Pesnik traži nekoga kome će se obratiti i lagano, sve češće, pomera kursor prema desnoj margini.

Nešto kao pesma…

elpenor — Tue, 25 Sep 2007 22:47:01 +0000

Više ni sam ne mogu sigurno da kažem kada sam napisao poslednju pesmu. Pretpostavljam da je to bilo pre tri godine, ali ne bih se smeo zakleti da nije prošlo i nešto više vremena. Uglavnom, dane sam provodio čitajući ezoterične knjige, lamentirajući da me je poezija konačno napustila i pokušavajući da pišem roman. Uglavnom…A onda mi je Ivana poklonila Moleskin, mali crni fensi notes ( http://www.moleskineus.com/ ), i listajući stranice, nisam se usuđivao da ozledim belinu dragocenog artefakta. Stidljivo, beležio sam odlomke snova, fragmente koji su mi, nepovezano, dolazili u retkim momentima koncentracije. Pesmu nisam mogao da napišem sve do sinoć, kada je crnim mastilom, iz crnog Parker penkala potekla…

Nešto kao pesma

Telo ne može da napusti svet. Kao što
ni duša ne može da napusti sebe. Kao što
ni čarapa ne može nikuda da ode.
Niti zvezda može da obasja samu sebe.
Kao što ni odsviran ton sebe ne čuje.
Silazimo, uvek silazimo, prolaznici
koji se ne zaustavljaju. U prenatrpanom
vagonu, niko se ne usuđuje da sedne
na jedino prazno sedište, do mene.

Kao što se boja suši na zidu, tako je u svetu.

”Iz jedne u drugu glad” (2)

elpenor — Sat, 09 Jun 2007 10:27:55 +0000

Tiresija je svakoga jutra izlazio na trg i bogoradio, rasplitao kose, pokazivao sise, pretio da će se baciti sa stene samo ako se još jednom zanoći nepripremljeno za hitro jutarnje podizanje sidra.
Ahilejeve tajne službe radile su svoj posao, tkale su i vezle i po okolnim kraljevstvima, tako su i na Itaku doneli priču o naduvenkovoj neizmernoj sramoti, ne mogu da kažem da se na trenutak nisam zamislio nad njegovim udesom, kažem samo na trenutak, jer sam se odmah setio njegove odvratne stomačine i bikovskog vrata, žabljeg lika, mrtvih očiju i smrada iz usta, i pomislio kako je samo moralo gaduri laknuti kad je otperjala sa nakolmovanim, namirisanim i u stotine pomada umackanim kaćiperom Parisom. Ali, svaki proročki dokoličar ima svog dvojnika. Mentore, zar si i ti morao da ušiju punih priča Ahilejevih žbira, zađeš po Itačkim ulicama i trgovima, i umesto da rastrubiš žapčevu sramotu kao problem njegove postelje, njegove skupštine, njegove riznice i njegove vojske, zar si morao da pripovedaš svoje priče o ženskoj pritvornosti i podbunjuješ muževe, očeve i braću, zar je bilo neophodno da do kraja ispoljiš sve svoje veštine vaspitavanja i ubeđivanja, zar se moralo aludirati, razabacivati metaforama, metonimijama, opskurnim retoričkim sredstvima, prokletniče, zar si morao da ispripovedaš baš svaku priču iz riznice svojih podlosti? I sad vidim kako te zblanuti Itačani nose na rukama pred moj dvor, kako te unose u dvorište da i ja čujem ono što sam znao čim sam ih sve video na jednom mestu, Jelenu, Agamemnona, Menelaja, Ahila okruženog svitom uhoda, Parisa koji se snishodljivo klanja na sve strane dok njegove sluge daruju ugledne Ahejce, kao da je meni bilo stalo da slušam o Menelajevim mukama, kao da Penelopa ima nešto sa Jelenom, sećaš li se da sam vas upitao u kakvoj je to vezi sa Itakom, a ti si, Mentore, zajedno sa Tiresijom, dopremljenim na posebnoj lađi, upirao kažiprstom prema Olimpu, mada u tom trenutku teško da bi sopstvenu stražnjicu mogao da pronađeš, tako si bio zapenio, urikali ste obojica, jedan slep a drugi sluđen, da je sramota veća nesreća od smrti i gladi, gora muka od vatre i poplave, da se sit može najesti, nakvašen osušiti, oprljen zalečiti i obnoviti, ali se osramoćen ne može drugačije spasiti nego samo ako smesta, ne okrećući se oko sebe, pripaše mač i zavesla.

”Iz jedne u drugu glad” (1)

elpenor — Fri, 08 Jun 2007 22:21:13 +0000

Orfej silazi u tamu, Orfej otključava tamu, u tami je njegova voljena Euridika, bolje bi bilo da je ostao u tami, da se i on u tami okamenio. Pojela ga je tama, Orfej je sin tame i pojela ga je njegova mati. Orfej je nestrpljiv, to je njegov greh.
To je njegova krivica, nestrpljenje, i sada, jedreći sa nama, očekuje da se smiri, da nestrpljenje zameni marljivošću. Orfej postaje vredni crv u dasci koja pluta neizmernim okeanom. Kad provrti drvo, ono što otkrije, provrteće njega. Orfej je srce koje pulsira nezaštićeno krletkom rebara. Ako ima svetlosti, nedovoljna je za Orfeja, ako postoji bol, onda je Orfej na njegovom tragu, jer njega ne može da boli kao druge smrtnike, njega bol sanja, i on sanja bol. Orfej mi pomaže da ne zaspim kad mi se spava i da zaspim kad mi se ne spava, ali kako to čini, tajna je za mene. Orfej ne peva, kako misle oni koji su čuli samo glas o njemu, ali ne i njegov glas, Orfej govori i kada to čini kao da nešto govori njega. Nikada nisam video da neko iščezne kada govori i vrati se kad zaćuti. On ne može da se razboli, on je uvek bolestan od tame, Orfej je zdraviji nego bilo koji Argonaut, jer se razboleo jednom zauvek, razboleo kada je sišao u tamu, i vratio se pojeden. Ni ja, čiji nadimak znači ”Izlečitelj”, ne mogu mu pomoći. Kad predložim da ga iskrcamo i vratimo natrag u Jolk, ili da kao izaslanik odnese kameno sidro koje smo posvetili Ateni, u njen hram, Orfej samo odmahne rukom gledajući u stranu. Mislim da mu je dosta bogova.
Ali mu nije dosta zurenja u daljinu, taj čovek nas povremeno baca u veliku nedoumicu: zagledan u pučinu, u stanju je da satima, nepomično, naslonjen na ogradu, podnimljen, glave iskrivljene u desnu stranu, zažmurivši na desno, pa na levo oko, posmatra pojave na koje bi iskusno mornarsko oko trebalo da bude naviknuto, tako da nismo sigurni da li je utonuo u mistični zanos koji obično prethodi njegovoj pesmi ili ga morska bolest tera da miruje. Delfini koji se prevrću iskačući iz dubina, ajkulina peraja, ili pak poneka ptica koja nas, ukoliko se približimo obali, uporno prati, privlače Orfejev pogled tako da on ne zna ni za šta drugo, tako da mu lira klone kraj nogu, tako da ga ni poziv na rituale sunčevog kulta koje upražnjava sa još nekolicinom Argonauta, ne mogu povratiti među nas. Orfej je zaključan u svoju tamu. Orfej je sišao u tamu, ali je tama ušla u Orfeja. Mati Orfejeva koja nije tama, nego Kaliopa, i koja je ostala u Trakiji, obećala je da će, ako se Orfej vrati sa pohoda, podići još jedan hram Apolonu, ali Orfej, njemu je očigledno dosta bogova.

Roman ”Iz jedne u drugu glad”

elpenor — Thu, 07 Jun 2007 10:32:01 +0000

Esksluzivno za čitaoce bloga, objavljujem odlomke iz romana ”Iz jedne u drugu glad”.

PRAVOSLAVNA INKVIZICIJA

elpenor — Sat, 10 Mar 2007 17:16:32 +0000

Nekakav kladovski pop, nezadovoljan rezultatima kontrolnog ispita iz veronauke, besan preko svake mere, a valjda frustriran od posne hrane, dograbio je pre neki dan žarač, malčice ga podgrejao, pa krenuo, pastirski, da obeležava nepoćudne ovčice po licu.

Ne znam da li ste primetili da je od uvođenja veronauke u škole osetno porastao repertoar iživljavanja nad decom. Prvo su se pojavili časni oci pedofili, da bi ih sada zamenili sadisti. Časni oci, takođe. U školi ne kriju iznenađenje: pop je bio sušta dobrota i predusretljivost, opremio školu ‘’tehničkom opremom’’ (ne kaže se kojom, može biti spravama za mučenje, i to je tehnička oprema), i ikonama (radi bogougodne atmosfere u mučionici), i krenuo da uteruje Boga u paganske glave malih domorodaca.

Pokušavam da pronađem motive i ne uspevam da odem dalje od pretpostavke da je pop bio u nekoj vrsti transa, da ga je obuzeo jurodivi bes kada je shvatio da reči Gospodnje koje teku kroz njegova zlatna usta nikako ne nalaze odjeka. Veliko je to iskušenje, naći se pred nemoćnim bićem koje je nesposobno da uzvrati udarac. Gotovo da se osećate kao sam Gospod. Pravda je u vašim rukama, na dohvat ugrejan žarač. Post odmakao, utroba cijuče, u glavi se muti, a deca reč Gospodnju ne prihvataju. Valja im je uterati u glave, a potom izvući iz usta. I ko kaže da pravoslavni ne priznaju inkvizitorske metode?

Da li su deca progovorila, novine ne beleže, a u Timočkoj eparhiji su potvrdili da su sa događajem upoznati, ama komentar nemaju. Kao da je komentar potreban? Treba odgovoriti na nekoliko pitanja: da li su pravoslavni sveštenici edukovani za rad u prosveti, da li su veroučitelji koji su civilna lica, a ne sveštenstvo, takođe edukovani, kakav je njihov moralni lik, i da li je tačno da među veroučiteljima ima onih čija je jedina kvalifikacija redovno pričešćivanje u crkvi? Ako nam već grme sa predikaonica i zabadaju noseve u poslove koji ih se ne tiču, ako su ih već pustili u škole (što je kardinalna greška, jer svakoj crkvenoj dogmi, pa i pravoslavnoj, mesto je u crkvi), da li to znači da će nam ovi talibani početi da masakriraju decu?

SREĆNA NOVA, KO ZNA KOJA

elpenor — Sun, 14 Jan 2007 13:46:01 +0000

Sećam se da su svakog 13. januara moji roditelji ’’slučajno’’ okupljali prijatelje, i da se, opet nekako slučajno, eto, zadesilo ponešto pečenja i kolača, pa su tako sedeli, slušali muziku, pričali, i u ponoć jedni drugima čestitali Novu godinu. Bilo je to vreme ’’zanatskih zabava’’, (svake godine drugi esnaf), dakako, ’’slučajno’’ organizovanih baš u noći 13. na 14. januara. I bilo je to sedamdesetih godina, negde daleko, na Istoku Srbije. U vreme tvrdog komunističkog terora. I bilo je, i nije bilo.
Noćas je Srbija pevala, pucala, povraćala. U mnogim srBskim gradovima na binama su se šepurile kraljice splavova i opskurnih kafića. Iberkraljica je u Beogradu, ispred Savezne skupštine, zapišala teritoriju. Beograd je njihov. Srbija je njihova. I ne morate da izlazite na birališta 21. januara. Odabraće oni, kao što su i prebrojali glasove za Ustav. To je njihova poruka sa koncerta. To je njihov izbor kulturne elite. Veseli me što su dočeku i koncertu prisustvovala sledeća dva čoveka: Rade Bulatović i Matija Bećković. Dva šefa tajne policije. Državne i paraliterarne. Bora Čorba je mrsomudio uvredljivu pesmu na temu Čedine navodne zavisnosti od droge. Kao da sam gledao reprizu neke kanibalske orgije bivše vlasti s početka devedesetih.
Srećna nam Nova, ko zna koja!

GRAĐANI I VERNICI

elpenor — Sat, 06 Jan 2007 23:22:18 +0000

’’U prisustvu nekoliko stotina građana i vernika, večeras je na gradskom trgu u … obeleženo Badnje veče…’’. Eto, baš tako je večeras na jednoj televiziji najavljen prilog o Badnjem danu.
Pa sam nešto, grešan, pomislio, o kakvoj se to distinkciji radi, kakvo je to ’’na parove razbrojs’’ postrojavanje, kad ugledah u kadru kolonu vojnika VS, u maskirnim uniformama, kako skrušeno klipšu u litiji prema gradskom trgu. Srce mi se razveselilo: nema više sletova, privedoše i vojsku Bogu! Međutim, međutim… Porazmislimo malo o sledećem: kako to građani i vernici? Građani, doduše, ne moraju biti vernici, mogu se izjasniti kao ateisti, gnostici, deisti, satanisti, ali zašto vernicima uskratiše pravo na građanstvo? I šta je tu vojska, građanstvo ili vernici? Vojnik, takođe, ne mora biti vernik, i čisto sumnjam da su večeras u kasarni pitali ko želi da u koloni, u potiljak, ide na Božićnu litiju? Nego je to ušlo, proderalo se, podiglo vojsku i nateralo pod crkvene barjake, ne mareći naročito na konfesionalnu pripadnost pojedinačnog uniformisanog slučaja, što se teško može uklopiti u građanski manir. Ali, da se vratim temi, može li se, bez razdora u sebi samom, prihvatiti da se bude vernik a ne građanin? Lično, izjašnjavam se kao vernik koji ima poteškoća da prihvati trojedinstvo Svevišnjega, radije ga poimam kao Graditelja. Što me, verovatno, ne diskvalifikuje da budem građanin. Zaista, odakle uredniku ideja da razvrsta okupljeni, hajde da kažem, narod, na građane i vernike? Verovatno se htelo reći da su se, eto, okupili oni koji ne veruju, a rado se, o kakvom god javnom tulumu da je reč, nahode na licu mesta, i oni koji u Boga veruju bez rezerve i radoznalosti. E, sad, nije ovde kraj, ipak će biti onaj urednik sa televizije u pravu: pažljivo sam zagledao i video da su se, zaista, okupljeni podelili – jedni su (vernici, verovatno) išli u litiji, pod crkvenim barjacima, predvođeni Vladikom i Gradonačelnikom, a drugi su (građani, izvesno) načinili špalir na trotoarima i udivljeno posmatrali. Posle su se razišli kućama da gledaju film o Guči.