Nešto kao pesma

Telo ne može da napusti svet. Kao što
ni duša ne može da napusti sebe. Kao što
ni čarapa ne može nikuda da ode.
Niti zvezda može da obasja samu sebe.
Kao što ni odsviran ton sebe ne čuje.
Silazimo, uvek silazimo, prolaznici
koji se ne zaustavljaju. U prenatrpanom
vagonu, niko se ne usuđuje da sedne
na jedino prazno sedište, do mene.

Kao što se boja suši na zidu, tako je u svetu.

Ne znam da li ste primetili da je od uvođenja veronauke u škole osetno porastao repertoar iživljavanja nad decom. Prvo su se pojavili časni oci pedofili, da bi ih sada zamenili sadisti. Časni oci, takođe. U školi ne kriju iznenađenje: pop je bio sušta dobrota i predusretljivost, opremio školu ‘’tehničkom opremom’’ (ne kaže se kojom, može biti spravama za mučenje, i to je tehnička oprema), i ikonama (radi bogougodne atmosfere u mučionici), i krenuo da uteruje Boga u paganske glave malih domorodaca.

Pokušavam da pronađem motive i ne uspevam da odem dalje od pretpostavke da je pop bio u nekoj vrsti transa, da ga je obuzeo jurodivi bes kada je shvatio da reči Gospodnje koje teku kroz njegova zlatna usta nikako ne nalaze odjeka. Veliko je to iskušenje, naći se pred nemoćnim bićem koje je nesposobno da uzvrati udarac. Gotovo da se osećate kao sam Gospod. Pravda je u vašim rukama, na dohvat ugrejan žarač. Post odmakao, utroba cijuče, u glavi se muti, a deca reč Gospodnju ne prihvataju. Valja im je uterati u glave, a potom izvući iz usta. I ko kaže da pravoslavni ne priznaju inkvizitorske metode?

Da li su deca progovorila, novine ne beleže, a u Timočkoj eparhiji su potvrdili da su sa događajem upoznati, ama komentar nemaju. Kao da je komentar potreban? Treba odgovoriti na nekoliko pitanja: da li su pravoslavni sveštenici edukovani za rad u prosveti, da li su veroučitelji koji su civilna lica, a ne sveštenstvo, takođe edukovani, kakav je njihov moralni lik, i da li je tačno da među veroučiteljima ima onih čija je jedina kvalifikacija redovno pričešćivanje u crkvi? Ako nam već grme sa predikaonica i zabadaju noseve u poslove koji ih se ne tiču, ako su ih već pustili u škole (što je kardinalna greška, jer svakoj crkvenoj dogmi, pa i pravoslavnoj, mesto je u crkvi), da li to znači da će nam ovi talibani početi da masakriraju decu?

Nisam siguran da li još uvek važi ona jutarnja priča iz Nušićeve izvesne drame u kojoj se podrobno opisuje mehanizam kreiranja javnog mnjenja, nakon brijanja (muškog, dakako, iako su ovde i ženama od priča o politici počeli da niču i brada i brkovi), koja veli da se čaršijsko mišljenje i stav o svetu za taj dan, neka vrsta palanačke dnevne zapovesti, formiraju pri uzimanju toalete, izjutram pre slatka od malina i kafe.
Jutarnje formiranje javnog mnjenja nalik je pripremanju testa od insinuacija, pretpostavki, nešto malo trača i ponajviše one balkanske galgoljivosti koja niti šta objašnjava, niti šta nagoveštava, nego se šnajderski prodeva kroz uši, kao da će, ako ništa drugo, prikrpiti pocepanu sliku o sebi, ničim drugim do nametanjem čaršiji svoje verzije jedne te iste beskrajne priče kojoj ne bismo mogli da odredimo žanr sve i da poživimo i sagledamo joj kraj. Jer kraja nema tamo gde se svakog jutra budite sa osećajem da ste nešto propustili, a da se pri tome niste ni najmanje potrudili da locirate cilj svojih pregnuća. Književnost u takvim društvima (nisam ni dovršio ukucavanje ove reči, a već sam shvatio koliko je pogrešno zajednicu koja počiva na međusobnom podvaljivanju i preziranju nazivati društvom), na taj način postaje preko svake granice narasla jutarnja priča iz Nušićeve izvesne drame, koja niti ima glavnog junaka, niti mu se može nazreti rađanje. Palanka je lišena tragičnog kaže Konstantinović, poričući mogućnost pojavljivanja tragičkog junaka u čaršijskoj priči, i uopšte, književnost palanke samo je jedan u trošni papir zapakovan trač. Jer, ovde ne samo da Rastinjak nema svog književnog pandana (što u Putovanju na kraj jezika reče Dragan Babić), nema ga čak ni Raskoljnikov, što je za čuđenje, jer u ukoljicama nikada nismo oskudevali. Možda je problem u tome što su pokušaji potuljenih ukoljicada svojim pregnućima dodele jedan viši, etički, možda čak i metafizički smisao, ostali nezasluženo neobrađeni od strane naših najznačajnijih proznih pisaca. Poezija je, ionako, snatrila u melanholiji, dok su negde u Hrvatskoj i Bosni na živo skidali kožu s ljudi u suludjoj kanibalskoj orgiji. Hteo sam, naime, da upitam, ima li u srpskoj prozi junaka koji će svojim ienom prizvati niz osobina karakterističnih za biće, identite onoga što se ovde zove ’’srbin’’ (zašto malim slovom?), ili ćemo se doveka držati tužnih Cvijjićevih tipova? Kopkalo me je, dok sam zaguljenim gimnazijalcima, na tri dana jahanja od prestonice, predavao Andrića, zašto Na drini ćuprija nema glavnog junaka? Odgovor koji nude priručnici nisam hteo da im ponudim, ne zato što bi pre malog odmora prozreli koliko je lažan, nego iz razloga koji se tiču čuvanja ličnog dostojanstva: stari je gospodin, sasvim jezuitski, odabrao nekakvog Alihodžu, da ga za uvo prikuca na drvenu ogradu mosta, ne zato što je nešto imao protiv Muslimana, naprotiv, veselnika je snašla nevolja jer je izrazio čaršijski prezir spram istorije. Promptna kazna koja je usledila nije, međutim, bila lišena izvesne perverzne konfesionalne naslade: prvi spasilac koji se pojavio, bio je pod znakom crvenog krsta, da na taj način začini Alihodžinu muku, a čitaocu pomogne u saznanju da je čaršijski prezir spram Istorije podvrgnut surovom, nimalo zabavnom, za velikog pisca pomalo čudno zluradom pogledu. Naši su glavni junaci mostovi, možda su zato i branjeni onako srčano i predano (dok ne pisne sirena za uzbunu), možda baš zato što je školska lektira ostavila neizbrisivi trag u patriotskom čulu ovdašnjeg domoroca, da građevine traju, a ljudi prolazni su kao ono lišće o kojem pevao je Homer, da ga vetar kovitla noseći ga ka zaboravu.
Šta se, dakle, hoće na ovom mestu reći, da srpska književnost nema izrazitih junaka? Vuk Isakovič? Katići? NJegovani, koji su uostalom nekakvi Cincari, zar ne? Kao i onaj zaguljeni Kir-Janja? Zabavlja me da pismeniji deo naroda koji ima najsavršenije pismo u Vaseljeni i šire, kad hoće da označi neku izrazitost karaktera, namah poseže za Don Kihotom, Šajlokom, Magbetom i Lirom. Otkud to da se u savršenstvu ćirilice, nije izrodio neki od tako značajnih likova da bismo njime kao barjakom vitlali, sve i da je u pitanju najgori izdanak ljudkse vrste? Mi, uostalom, imamo žive izdanke kojima nam međunarodni sudovi vitlaju iznad glave, jer im se svako malo pričine na nekom od prašnjavih naših drumova u liku maskiranih harmonikaša, što namah izazove bujice demantija da mi sa tim nikakve veze nemamo, i da ih, osim u novinske članke, nemamo namerenija nahvatavati. Ali, ipak meteši pomisao da u srpskoj drami obitavaju Jerotije Pantić, Živka ministarka, i supstrat i esencija jedinstvene kombinacije pravoslavlja i samoupravnog socijalizma – Bora Šnajder! Jer, gde god da se pokrenete po među šljivama rasutoj Srbiji, naletećete na Boru, Linu Perekitku, Velju i Agnesu, Tika Rođu, gde-gde će vas na mindros uzeti i samo Jerotije Pantić, a od Živki se ministarki ni živeti ni umirati ovde ne može! Srpska književnost, ova najnovija, postmoderna, na svu sreću, raskrstila je sa glavnim junakom, uprkos tome da i u najuzvišenijem uzornom delu svetske literature, na koje se pozivaju ovdašnji postmoderni literati, nahodi se jedan džentlmen čiji samo jedan dan unterhaltovanja opisan je na hiljadicu strana, izvesni Leopold Blum. U poeziji, stanje stvari još je tužnije, naime, nisam ustanovio da su srpski pesnici pokušali da porode ličnost (užasnog li iskušenja da preko usta prevalim ’’lirski subjekt’’), nalik Herbertovom Gospodinu Kogitu, ili Mišoovom Pimu. Možda bi se razlog tome mogao pronaći u nedostatku integrativne funkcije ega, od kojeg su, kao od sistemske bolesti, poete poboljevale od Disa naovamo. Ili zbog toga što se izvesni džentlmen, jedan od braće Popovića, rigorozni pedant i usput slobodni zidar, potrudio da propiše tipik toliko uticajan da mu tragove nalazimo zapisane i u dnevnim zapovestima aktualnih književnih kritičara, da pesma mora biti, cela, lepa! O Svetozaru Markoviću, koji je uspeo da svojim idejama (za koje se ovde još uvek drži da su socijalističke), uništi potencijalno dobrog pisca kao što je Milovan Glišić i da mu ’’Glavu šećera’’ svede na pamflet protiv bezdušne vlasti, o Svetozaru valja govoriti u jendoj posebno napisanoj istoriji tužnih promašaja srpske inteligencije. Iste one inteligencije koja i dan današnji smatra da je dovoljno biti pisac pa se preporučiti za ambasdora, bez obzira što u diplomatsku službu u civilizovanom svetu šalju ljude koje ne treba na kursu učiti da se u antreima poslanstava cipele petom o petu ne izuvaju, kao i to da diplomatija nije nagrada za prvoborački staž (tužno nasleđe partizanštine, koja je, istini za volju znala da u svet pošalje i one što nisu po šumama stražnjice inkomodali), nego posao ozbiljan, težak i odgovoran. Kojih revolucija bejahu prvoborci Andrić, Dučić i Rastko? Postoji jedna pripovetka čiji me glavni junak ostavlja u uverenju da nije sve izgubljeno u ovoj dolini savršenih rešenja i idealnih poduhvata. Reč je o ’’Putovanju Alije Đerzeleza’’, još jednog, dakle, Turčina, čiji se repertoar budalastih i mahnitih poduhvata može naći i kod ili u jednog Srbina ili Hrvata, dakako, uBosni, kako se spojeno, i sa šarmom montanjara izgovara ime geografske odrednice iz koje su i medvedi utekli onog časa kad su ljdui dopustili da na videlo izađu divljenja dostojne i kod Cvijića marljivo popisane rasne osobine dinarskog nadčoveka ovoga puta sa opakim državotvornim i zlokobnim nacionalno razbuđenim predznacima. Pomenuti orijentalni hidalgo oličenje je najboljeg od najboljeg što se može probrati i što nam je praktična genetika upražnjavana uzjahivanjem domorodačkih hanuma, a naših pramajki, ostavila u nasleđe da našom krvlju kovitla i uznemirava nas svaki put kad se vikne država, nacija, pravosljavlje, islam ili katoličanstvo, sve ono što u ovdašnjem istorijskom čulu sablažnjivo odjekne kao poziv na delanje. Tada proradi inat, neopevana i neopisiva osobina i vesela naša tuga, a razbibriga cinika i dušmana koji su, smatra vox populi, od strane obaveštajnih agencija preko mere plaćeni da uživaju u radosnom nehaju kojim sejemo haos i pakao na sve strane. Pomalo, moguće, i usebi, iz čega, s vremena na vreme, izbije ono što se naziva setom i tugom slovenskom, a zapravo je čapraz-divan, savršeni alibi za odsustvo glavnog junaka iz svakog zamišljenog i nenapisanog romana. Odsustvo glavnog junaka ukazuje mi se kao činjenica na kojoj valja hitno poraditi makar i raspisivanjem državnog konkursa za pronalaženje pomenute persone. Nevarovatno je da na stovarištu velelpnih osobina ovog naroda nema podesne kombinacije koja bi, duhovito i marljivo podvrgnuta preispitivanju specifične težine, a potom s podjednakom brižljivošću transponovana kroz zaplet kojim se opisuju nastajanje, podvizi i neizbežno opadanje moći glavnog junaka, iznedrila domaći pandan junacima svetske književnosti koji su odreda kvintesencije ljudske veličine, patnje, posrtanja, domišljatosti, bezosećajnosti, pedanterije, zločinstva, uzvišenosti i svega što može da stane u jednu ličnost kao velikodušna ponuda za identifikaciju ili odbijanje, ali ponuda koja ostaje paradigma i neprolazno razmatranje antinomija ljudskog bića. I kao što svako razmatranje nastalo u dokolici nije esej, nego tek nekakvo gunđanje na zadatu ili silom pronađenu temu, molio bih da se i ovo što sam napisao uzme kao analiza nevoljno i sa izvesnim stidom otkrivenog manjka u riznici nacionalnih vrednosti, nikako kao zlurado likovanje.