KAKO SAM POSTAO VIÅ AK OD ÄŒOVEKA

Nešto mi se javilo ovih dana dok premišljam kako sam to uspeo da proneverim one silne novce, a da se i dalje vozam olupanim fićom, dakle, nešto razmišljam o temeljnom ekonomskom pitanju na kojem civilizacija počiva. Pitanje manjka i viška. Cela srbija u manjku, a ja – višak. Imao sam i ja veselih časova, što bi rekao Vladislav Petković – Dis. Nije meni uvek bilo kao sada. Kad to kažem imam na umu da sam živeo život ne toliko lagodan, koliko ispunjen radom i osmišljen naporima da biblioteka čiji sam direktor bio dvanaest godina napreduje, da se proširi, i da bude na korist gradu i građanima Zaječara. Kao pesnik, nastojao sam da svuda gde me pozovu, predstavim Zaječar kao grad kulturnih, prosvećenih, lepo vaspitanih ljudi. U ovom sam gradu proveo polovinu svog života, u njemu sam napisao neke knjige koje će mi doneti najznačajnije srpske književne nagrade. Ali, sve je to malo, sve je to ništa, spram činjenice da imam dugačak jezik, i da ne iskazujem dužno poštovanje prema aktuelnoj vlasti u gradu. Kao što sam skeptičan prema svakoj vlasti uopšte. I šta sad? Kako šta, prvo ćemo da izmislimo način da te smenimo s mesta direktora, i za to ćemo angažovati, po starom srpskom receptu, da je prijateljstvo zanat najstariji, čoveka koji ti je blizak. I to smo obavili. Onda ćemo, da te malo opustimo, da se smiriš pred konačni udarac, da ti damo nekakav posao. A kad pomisliš da je sve prošlo, opet po jednom receptu, koji je i u aforizam Vlade Bulatovića Viba ušao, opljunućemo te i zalepićemo ti etiketu. Tako sam ja postao lopov, proneveritelj, čovek kojim lokalna stranačka televizija počinje svoj dnevnik – čovek koga treba uhapsiti, koga treba počistiti, čovek koji je suvišan. Ako uvažimo činjenicu da je Platona, na Siciliji, tiranin Dionisije Stariji prodao u roblje, onda stvari, ovde, i ne stoje tako loše. Makar sam slobodan čovek. Za sada. A zakoni nas, veli Ciceron, čine slobodnima. Tako bi trebalo da bude.     Biti slobodan čovek znači imati hrabrosti da svetu pogledaš u oči i kažeš šta o njemu misliš, ali i da podneseš posledice takvog svog stava. A posledica, jedna od mnogih, je i ta da ću postati višak, tehnološki višak, da me gradska vlast ne želi videti na radnom mestu urednika za kulturu, da je moje radno mesto iščezlo iz sistematizacije radnih mesta, i da se imam za hleb nasušni snalaziti zajedno sa vrapcima. Pa ću onda moći do mile volje da, sa drugim, sebi sličnim vrapcima, cvrkućem o vlasti šta mi je na volju. A ova vlast u gradu, kako ona predstavlja grad? U kom svetlu? Kako su predstavljali grad dok nisu bili na vlasti? Šta su za ovaj grad učinili? Kakve su njihove biografije? Ko su, uopšte ti ljudi? Oni su očigledno taj manjak, to što nam je nedostajalo, pa smo im dopustili da postanu ne samo deo našeg života, nego njegovi gospodari.

Recent Entries

Leave a Reply