SREĆNA NOVA SRPSKA NOVA!

Vaskoliki se pravoslavno-tranzicijski-samoupravljački populos nedeljama ne smiruje nad pitanjem hoće li ikako biti neradnog dana za Srpsku novu godinu? Prethodne je godine, ako se dobro sećam, ovo pitanje bilo lakonski razrešeno preporukom neka svako odmeri hoće li se uzdržati od rada, što je istini za volju ličilo i na blago roditeljsko odobravanje plandovanja.

Ove godine, nakon znamenitog lomljenja brave, nikom ni blizu pameti nije da se kod najusamljenijeg čoveka u Srbiji raspituje o prazničnom neradu. Neka nas na poslu, valjalo bi malo i poraditi. Sećam se iz detinjstva provedenog u Negotinu kako se, premda je negotinska UDBA čvrstom rukom držala stvari pod kontrolom, Nova srpska godina praznovala, i kako se divno lumpovalo pod parolom nekakvih zanatskih zabava, svake godine drugog esnafa. A ako ste hteli dete u crkvi da krstite, e za taj ste posao morali da putujete u neki od okolnih gradova. Tako je to bilo šezdesetih godina. Nova godina može, krštenje jok.

Ako mislite da to nešto govori o kontinuitetu našeg srpstva i pravoslavlja pod komunističkom stegom, tu ste se prevarili. Ako je o nekakvom kontinuitetu uopšte reč, onda ga valja potražiti u sklonosti ovdašnjeg življa ka izbegavanju dovršenih i jasnih situacija. Jer, ovde se gotovo nikada ništa nije razrešavalo. Ovde su se nejasne situacije produžavale do potpunog iscrpljivanja, samo da bi se moglo pretrajati na vlasti, ili na vlast popeti.

Međutim, došlo je vreme naplate. Došao je momenat kada se, a to je proklamovano sa visokih prozora najusamljenijeg svetionika, ima promeniti svest.

Muka je jedino u tome što se postavlja pitanje imamo li mi išta za promenu?

 

Recent Entries

Leave a Reply