SREĆNA NOVA, KO ZNA KOJA

Sećam se da su svakog 13. januara moji roditelji ’’slučajno’’ okupljali prijatelje, i da se, opet nekako slučajno, eto, zadesilo ponešto pečenja i kolača, pa su tako sedeli, slušali muziku, pričali, i u ponoć jedni drugima čestitali Novu godinu. Bilo je to vreme ’’zanatskih zabava’’, (svake godine drugi esnaf), dakako, ’’slučajno’’ organizovanih baš u noći 13. na 14. januara. I bilo je to sedamdesetih godina, negde daleko, na Istoku Srbije. U vreme tvrdog komunističkog terora. I bilo je, i nije bilo.
Noćas je Srbija pevala, pucala, povraćala. U mnogim srBskim gradovima na binama su se šepurile kraljice splavova i opskurnih kafića. Iberkraljica je u Beogradu, ispred Savezne skupštine, zapišala teritoriju. Beograd je njihov. Srbija je njihova. I ne morate da izlazite na birališta 21. januara. Odabraće oni, kao što su i prebrojali glasove za Ustav. To je njihova poruka sa koncerta. To je njihov izbor kulturne elite. Veseli me što su dočeku i koncertu prisustvovala sledeća dva čoveka: Rade Bulatović i Matija Bećković. Dva šefa tajne policije. Državne i paraliterarne. Bora Čorba je mrsomudio uvredljivu pesmu na temu Čedine navodne zavisnosti od droge. Kao da sam gledao reprizu neke kanibalske orgije bivše vlasti s početka devedesetih.
Srećna nam Nova, ko zna koja!

Recent Entries

Leave a Reply