”Iz jedne u drugu glad” (1)

Orfej silazi u tamu, Orfej otključava tamu, u tami je njegova voljena Euridika, bolje bi bilo da je ostao u tami, da se i on u tami okamenio. Pojela ga je tama, Orfej je sin tame i pojela ga je njegova mati. Orfej je nestrpljiv, to je njegov greh.
To je njegova krivica, nestrpljenje, i sada, jedreći sa nama, očekuje da se smiri, da nestrpljenje zameni marljivošću. Orfej postaje vredni crv u dasci koja pluta neizmernim okeanom. Kad provrti drvo, ono što otkrije, provrteće njega. Orfej je srce koje pulsira nezaštićeno krletkom rebara. Ako ima svetlosti, nedovoljna je za Orfeja, ako postoji bol, onda je Orfej na njegovom tragu, jer njega ne može da boli kao druge smrtnike, njega bol sanja, i on sanja bol. Orfej mi pomaže da ne zaspim kad mi se spava i da zaspim kad mi se ne spava, ali kako to čini, tajna je za mene. Orfej ne peva, kako misle oni koji su čuli samo glas o njemu, ali ne i njegov glas, Orfej govori i kada to čini kao da nešto govori njega. Nikada nisam video da neko iščezne kada govori i vrati se kad zaćuti. On ne može da se razboli, on je uvek bolestan od tame, Orfej je zdraviji nego bilo koji Argonaut, jer se razboleo jednom zauvek, razboleo kada je sišao u tamu, i vratio se pojeden. Ni ja, čiji nadimak znači ”Izlečitelj”, ne mogu mu pomoći. Kad predložim da ga iskrcamo i vratimo natrag u Jolk, ili da kao izaslanik odnese kameno sidro koje smo posvetili Ateni, u njen hram, Orfej samo odmahne rukom gledajući u stranu. Mislim da mu je dosta bogova.
Ali mu nije dosta zurenja u daljinu, taj čovek nas povremeno baca u veliku nedoumicu: zagledan u pučinu, u stanju je da satima, nepomično, naslonjen na ogradu, podnimljen, glave iskrivljene u desnu stranu, zažmurivši na desno, pa na levo oko, posmatra pojave na koje bi iskusno mornarsko oko trebalo da bude naviknuto, tako da nismo sigurni da li je utonuo u mistični zanos koji obično prethodi njegovoj pesmi ili ga morska bolest tera da miruje. Delfini koji se prevrću iskačući iz dubina, ajkulina peraja, ili pak poneka ptica koja nas, ukoliko se približimo obali, uporno prati, privlače Orfejev pogled tako da on ne zna ni za šta drugo, tako da mu lira klone kraj nogu, tako da ga ni poziv na rituale sunčevog kulta koje upražnjava sa još nekolicinom Argonauta, ne mogu povratiti među nas. Orfej je zaključan u svoju tamu. Orfej je sišao u tamu, ali je tama ušla u Orfeja. Mati Orfejeva koja nije tama, nego Kaliopa, i koja je ostala u Trakiji, obećala je da će, ako se Orfej vrati sa pohoda, podići još jedan hram Apolonu, ali Orfej, njemu je očigledno dosta bogova.

Recent Entries

Leave a Reply