”Iz jedne u drugu glad” (2)

Tiresija je svakoga jutra izlazio na trg i bogoradio, rasplitao kose, pokazivao sise, pretio da će se baciti sa stene samo ako se još jednom zanoći nepripremljeno za hitro jutarnje podizanje sidra.
Ahilejeve tajne službe radile su svoj posao, tkale su i vezle i po okolnim kraljevstvima, tako su i na Itaku doneli priču o naduvenkovoj neizmernoj sramoti, ne mogu da kažem da se na trenutak nisam zamislio nad njegovim udesom, kažem samo na trenutak, jer sam se odmah setio njegove odvratne stomačine i bikovskog vrata, žabljeg lika, mrtvih očiju i smrada iz usta, i pomislio kako je samo moralo gaduri laknuti kad je otperjala sa nakolmovanim, namirisanim i u stotine pomada umackanim kaćiperom Parisom. Ali, svaki proročki dokoličar ima svog dvojnika. Mentore, zar si i ti morao da ušiju punih priča Ahilejevih žbira, zađeš po Itačkim ulicama i trgovima, i umesto da rastrubiš žapčevu sramotu kao problem njegove postelje, njegove skupštine, njegove riznice i njegove vojske, zar si morao da pripovedaš svoje priče o ženskoj pritvornosti i podbunjuješ muževe, očeve i braću, zar je bilo neophodno da do kraja ispoljiš sve svoje veštine vaspitavanja i ubeđivanja, zar se moralo aludirati, razabacivati metaforama, metonimijama, opskurnim retoričkim sredstvima, prokletniče, zar si morao da ispripovedaš baš svaku priču iz riznice svojih podlosti? I sad vidim kako te zblanuti Itačani nose na rukama pred moj dvor, kako te unose u dvorište da i ja čujem ono što sam znao čim sam ih sve video na jednom mestu, Jelenu, Agamemnona, Menelaja, Ahila okruženog svitom uhoda, Parisa koji se snishodljivo klanja na sve strane dok njegove sluge daruju ugledne Ahejce, kao da je meni bilo stalo da slušam o Menelajevim mukama, kao da Penelopa ima nešto sa Jelenom, sećaš li se da sam vas upitao u kakvoj je to vezi sa Itakom, a ti si, Mentore, zajedno sa Tiresijom, dopremljenim na posebnoj lađi, upirao kažiprstom prema Olimpu, mada u tom trenutku teško da bi sopstvenu stražnjicu mogao da pronađeš, tako si bio zapenio, urikali ste obojica, jedan slep a drugi sluđen, da je sramota veća nesreća od smrti i gladi, gora muka od vatre i poplave, da se sit može najesti, nakvašen osušiti, oprljen zalečiti i obnoviti, ali se osramoćen ne može drugačije spasiti nego samo ako smesta, ne okrećući se oko sebe, pripaše mač i zavesla.

Recent Entries

Leave a Reply