NeÅ¡to kao pesma…

ViÅ¡e  ni sam ne mogu sigurno da kažem kada sam napisao poslednju pesmu. Pretpostavljam da je to bilo pre tri godine, ali ne bih se smeo zakleti da nije proÅ¡lo i neÅ¡to viÅ¡e vremena. Uglavnom, dane sam provodio čitajući ezoterične knjige, lamentirajući da me je poezija konačno napustila i pokuÅ¡avajući da piÅ¡em roman. Uglavnom…A onda mi je Ivana poklonila Moleskin, mali crni fensi notes ( http://www.moleskineus.com/ ), i listajući stranice, nisam se usuÄ‘ivao da ozledim belinu dragocenog artefakta. Stidljivo, beležio sam odlomke snova, fragmente koji su mi, nepovezano, dolazili u retkim momentima koncentracije. Pesmu nisam mogao da napiÅ¡em sve do sinoć, kada je crnim mastilom, iz crnog Parker penkala potekla…

Nešto kao pesma

Telo ne može da napusti svet. Kao što
ni duša ne može da napusti sebe. Kao što
ni čarapa ne može nikuda da ode.
Niti zvezda može da obasja samu sebe.
Kao što ni odsviran ton sebe ne čuje.
Silazimo, uvek silazimo, prolaznici
koji se ne zaustavljaju. U prenatrpanom
vagonu, niko se ne usuđuje da sedne
na jedino prazno sedište, do mene.

Kao što se boja suši na zidu, tako je u svetu.

Recent Entries

Leave a Reply