Desna margina

Pesnik se budi u tri popodne, muka mu je od spoznaje da nema nikoga ko bi mogao da se divi stihovima iz ezoterične poeme koju u zanosu piše već četiri meseca. Nema potrebe da ustaje iz kreveta, jer je pored njega najnoviji model ASUS PC od 9 inča, zgodna spravica koja će ga poštedeti napora da se podiže iz horizontale – njegov najbolji prijatelj, njegova verna ljubavnica, uvek na raspolaganju.Jutro, cik zore, doba kada su romantičari ustajali i uz poj ptica nizali stihove, odavno je minulo, pesnik osluškuje buku ulice, žamor gomile koja se vraća s posla. Otvara dokument, pred njim je nedovršena poema, savršen sklad ezoterije i lirike. Hermetičan u meri koja će zaintrigirati dvojicu najboljih prijatelja književnih kritičara, trojicu pesnika koji ga istrajno čitaju godinama, i desetak anonimnih obožavateljki koje mu s vremena na vreme šalju mejlove ispunjene laskanjima. To je njegova publika. Na levoj margini treperi kursor, pesnik čita ispisan dokument. Kad dodje do kraja stiha, negde na sredini monitora, postavi sebi pitanje: ”Zbog čega ne bih nastavio još malo prema desnoj margini? Šta bi se moglo dogoditi ako tako nešto učinim?”
Prozni pisac se budi u šest ujutru, kuva čaj, seda pred kompjuter, otvara dokument svog novog romana. Bulji u plavu pozadinu dokumenta (tako mu je lakše, od dugotrajnog zurenja u crno-beli kontrast na monitoru peku ga oči), razmišlja kako je krajnje vreme da nešto promeni nakon tolikih godina. Razmišlja o mogućnosti pomeranja ka levoj margini. Razmišlja o pisanju poezije. Tako se više neće zamarati smišljanjem i razvijanjem fabule, neće morati da strepi da ne postane dosadan (jer poezija je, sama po sebi, moram da dodam, širokom publikumu dosadna), neće mu u san dolaziti likovi da ga opsedaju i podastiru mu nepotrebna pitanja. ”Pisati poeziju, kako to mora biti lako”, razmišlja, ”samo ću skratiti redove, pomeriti se ka levoj margini, o da, malo ću redukovati upotrebu glagola, i to bi bilo dovoljno za početak.”
A početak, šta je, uopšte, početak? Ivo Andrić je govorio da kad nešto pišete, prvi pasus napisanog uvek treba precrtati. Ali, pesnici ne pišu u pasusima. Tako da je naš prvi junak lišen mogućnosti da postupa po Andrićevoj preporuci. Obojici, međutim ne da mira činjenica da im je tesno u okviru žanra. I da ih, obojicu podjednako, muči druga vrsta teskobe – recepcijska anksioznost. Proznom piscu je dojadilo da komunicira sa čitaocima, da ga prepoznaju na ulici, preko glave su mu novinarska zapitkivanja. Tako bi rado utonuo u blaženu anonimnost pesnika koga niko ni za šta ozbiljno ne uzima, osim ako ne pripada onoj vrsti koja sa šefovima tajnih službi cupka na koncertima folk pevačica. ”S druge strane, šta je loše u tome da se pesnici druže sa šefovima tajnih službi, to je tako romaneskno, a i bolje je da sede zajedno na koncertima nego da budu predmet operativne policijske obrade”, prevrće po glavi prozni pisac.
Pesniku je, međutim, anonimnosti dosta. Tako bi želeo da se nekome obrati, da ono što je zavijeno u hermetične stihove učini prepoznatljivim svima. Žudi za sopstvenom fotografijom i velikim intervjuom u novinama. ”Roman je”, razmišlja, ”uvek događaj u medijima, pesnička knjiga odavno više nije. Dobro je bilo dok je poezija bila ideološki subverzivna, kada su pesničke knjige bile čitane sa pojačanom pažnjom i zabranjivane ukoliko bi se u njima pronašlo makar zrnce po režim destruktivnih aluzija. Posedelo bi se malo u pritvoru, ali bi međunarodne organizacije za zaštitu sloboda pojedinaca uvek pravovremeno i žestoko reagovale”. Nekako se ispostavlja da je korist bila veća od štete.  Teritorije su bile podeljene, mesta i, bogami, novaca, bilo je za sve. ”Treba napisati roman, neizostavno”. Kursor se pomera prema desnoj margini.
Romanopisac shvata da ga junaci romana napuštaju, da se fabula rasipa, čita kulturne rubrike dnevnih i nedeljnih novina, i užasnut shvata da je samo u poslednjih mesec dana objavljeno toliko romana koliko je nekada bilo objavljivano godišnje. Čita kratke anotacije i suočava se sa sadržajima tuđih romana, i svi mu deluju daleko zanimljivije od ovoga koji trenutno piše. Nigde, međutim, ne vidi da je  nešto ozbiljno napisano o pesničkim knjigama. ”Eto neosvojenog prostora koji me čeka. Eto praznine koju treba popuniti”. Briše napisano, i pomera kursor prema levoj margini, jedva malo dalje od centra dokumenta. ”Otkuda, do đavola”, razmišlja u poslednjim trenucima pred sudbinski zaokret prema levoj margini, ”toliko romana?” Priseća se kako mu je nekoliko prijatelja pesnika, čijih se poslednjih knjiga pesama niko više i ne seća, oduševljeno pričalo kako su povoljno, na dvogodišnji kredit, kupili moćne laptop računare. ”Aha”, pali se lampica u glavi romanopisca, ”pa to su ova trojica čiji su romani štampani u nekoliko izdanja, u konkurenciji za najveće književne nagrade!” Jedan od njih oduševljeno je pričao kako je lako pisati na laptopu, kako prsti sami klize po tastaturi, kako misao ne može da stigne da bude iskazana a slika predstavljena, tako je lako pisati roman!
Desna margina je izazovna, desna margina je obećavajuća i nedodirljiva, desna margina onespokojava. Ne mogu da prestanem da se pitam da li je veći izazov odolevati joj kao što se odoleva onome koga volimo na daljinu i divimo se lepoti oklevanja, uživajući u  neostvarenom dodiru. Desna margina, prostor želje i strepnje, tačka zrelosti, ogledalo kao ulaz u svet čudesnog.
Osamdesetih  godina prošlog veka Vojislav Despotov je u jednoj pesmi napisao da poezija nikako ne sme propustiti priliku da zakupi satelit kako bi se proširila preko granica sopstvene anonimnosti kao onoga što sam, za ovu priliku, nazvao levom i desnom marginom. Zašto govorim o marginama? Osamdesetih, takođe, na predavanjima iz teorije književnosti na katedri za svetsku književnost u Beogradu, profesor Svetozar Petrović, pomalo u šali, definisao je poeziju ovako: ”margina lijevo, margina desno, a u sredini tekst”.
Ako je Despotov nešto tačno procenio, onda je to činjenica da se poezija iz knjiga preselila ne na satelitske kanale već na internet, prostor virtuelan kao što je i njena suština, na samom početku novog milenijuma, postala virtuelna, kao što su virtuelni postali i oni koji je pišu i oni koji je čitaju. Nikakvu stvarnu, opipljivu vrednost, recepcijsku ali i materijalnu, niko više u poeziji i ne traži, poezija je skrajnuta, marginalizovana i potisnuta, nikome zanimljiva, nepotrebna. Pesničkih knjiga u knjižarama nema, ili su sahranjene duboko na prašnjavim policama, u udaljenim uglovima. Roman dominira književnom scenom, bez obzira na stvarni kvalitet. Glas pesnika, nekada cenjen i uvažavan, sada se ignoriše.
Pesnik traži nekoga kome će se obratiti i lagano, sve češće, pomera kursor prema desnoj margini.

Recent Entries

Leave a Reply